Актуально
Sergej Ščeglov: Zaljubljen u Srbiju
Pesnik i novinar iz sibirskog grada Krasnojarska Sergej Ščeglov prevodilac naše poezije na ruski: Čitaocima u Rusiji predstavio Milutina Bojića, Disa, Crnjanski. KAKO da čovek ne bude zaljubljen u Desanku Maksimović. Ako počinješ da čitaš i prevodiš srpsku poeziju, kako možeš bez "Krvave bajke", kaže za "Novosti", na odličnom srpskom, Sergej Ščeglov, ruski pesnik i novinar iz dalekog, sibirskog Krasnojarska, temeljni poznavalac srpske poezije i kulture.
U kući Đure Jakšića, u Skadarliji, predstavio je novu knjigu pesama "Vila Idola", koja je objavljena trojezično - na ruskom, srpskom i engleskom, u izdanju "Krasnojarskog voznesenja" i moskovskog "Vahazara".
Njegovi stihovi posvećeni su Milutinu Bojiću, Crnjanskom, Desanki, Nevenki Urbanovoj, ali i Kalemegdanu, beogradskim kafanama i vinima koja nose imena cara Lazara i carice Milice...
Na Krasnojarskom, sada Sibirskom univerzitetu, studirao je i magistrirao srpski jezik.
- I postao sam poliglota. Studirao sam takozvani srpskohrvatski jezik, a sada znam srpski, crnogorski, bosanski i hrvatski - šali se Ščeglov.
Ljubav prema Srbiji, poneo je iz roditeljskog doma.
- Mogao sam da studiram engleski ili nemački, ali zašto sam izabrao srpski? Zato što je moj otac radio kao novinar, išao poslom širom sveta, pa tako, krajem sedamdesetih, stigao i u Jugoslaviju i Beograd. Bio sam dečak kada se otac vratio iz Srbije. Toliko lepih stvari mi je pričao o ovoj zemlji, bio je zaljubljen u Srbiju. Doneo je neke srpske knjige, sećam se kako sam ih gledao i shvatio da neke reči zvuče kao naše: "ruka", "noga", "lice", "čelo", "oko"... Lako mi je bilo da izgovaram i srpske reči, jer mi je majka Ukrajinka i od detinjstva sam slušao i ukrajinski jezik. Toliko su slični naši slovenski jezici - kaže nam Ščeglov.
TAMO DALEKO UZ srpsku poeziju, Ščeglov voli i srpsku muziku. Na festivalu vokalne umetnosti "Zapevajte, prijatelji", u Krasnojarsku, na kojem učestvuju novinari, Ščeglov je osvojio Gran pri za izvođenje šlagera "Devojko mala".
- Moj otac je mnogo voleo pesmu "Tamo daleko", pa sam je i ja zavoleo. Volim da slušam i pevam Desankinu pesmu "U zimski dan", u prevodu Ane Ahmatove. Posle pobede Marije Šerifović na "Evroviziji", preveo sam i pesmu "Molitva" na ruski - kaže Ščeglov koji je objavio i CD "Priznanie", na kom su Desankina i čuvena pesma Darka Kraljića.
Za njegovu sadašnju posvećenost našem jeziku "kriva" je profesorka koja mu je predavala srpski - Branislava Bjelavin, rođena Pavlović:
- To nisu bili časovi jezika, nego srpske kulture, srpskog identiteta, muzike, svega, čak i rakije. Počinjali smo uvek čas srpskog jezika od male rakijice. Govorila je da ne možeš da naučiš strani jezik, a pogotovu srpski, ako na početku nešto ne poslužiš - priča Ščeglov. - Ta čudna, divna Srpkinja bila je udata za ruskog emigranta u Beogradu, arhitektu Aleksandra Bjelavina.
Bila je i prvi direktor Muzeja primenjene umetnosti. Njen muž radio je sa Vrhovskim, i ostalim arhitektima iz ruske emigracije koji su gradili u Beogradu, i dali veliki doprinos srpskoj arhitekturi. Posle 1948. morali su da napuste Jugoslaviju, prešli su u Bugarsku, a onda, kada je došao Hruščov, otišli su u SSSR, u Krasnojarsk, gde je ona počela da radi kao profesor. Njen deda, inače, bio je rođeni brat Dimitrija Pavlovića, patrijarha SPC.
Ščeglov je u Beograd prvi put stigao početkom devedesetih. Da mu olakša boravak u zemlji dalekoj 6.000 kilometara, profesorka srpskog zapisala mu je nekoliko adresa svojih prijatelja.
- Tako sam stigao do Nevenke Urbanove, Miroslava Belovića, Maje Dimitrijević, Tatjane Lukjanove, Libera Markonija... Urbanova mi je poklonila staru knjigu pesama Milutina Bojića, u izdanju SKZ. Po povratku u Rusiju počeo sam da ih prevodim, a knjiga je izašla 1993. Bio je to prvi prevod stihova Milutina Bojića na ruski jezik - kaže gost iz Sibira.
KOSOVSKA BITKANIVO kulture je svuda postao niži. Brzina života utiče na to. Desanka je u pesmi "Nemam više vremena" rekla: "Otkucavam poruke kao telegrame". Kakvi telegrami, sada su SMS poruke, sve je skraćeno, pa i kultura. A, ne može biti ekonomskog razvoja ako si divljak, bez svoga imena i kulture. Povodom Kosovske bitke volim da kažem: jedan narod može izgubiti bitku, ali ne može izgubiti svoje postojanje, tradiciju i kulturu, znači i svoju budućnost - kaže Ščeglov.
Zatim je preveo pesme Desanke Maksimović i objavio, takođe, prvu rusku knjigu o stvaralaštvu velike srpske pesnikinje, koju je nazvao "Ostaviću vam jedino reči" i za nju dobio Nacionalnu književnu nagradu i zvanje "Zlatno pero Rusije". Autor je i prvog ruskog dokumentarnog filma o Desanki.
- Upoznao sam se sa Desankinom porodicom u Beogradu. Poklonili su mi nekoliko njenih pesama koje nisu objavljivane na srpskom, zato što ih je napisala 1948. za vreme Informbiroa. Među njima su pesme "Letopis" i "Hor neprijatelja", koje je publika, tako, prvi put slušala na ruskom - kaže Ščeglov.
Zahvaljujući našem gostu Rusi čitaju i pesme Disa, Crnjanskog, ali i Olje Ivanjicki... Prijateljstvo sa velikom slikarkom vidljivo je i u novoj Ščeglovljevoj knjizi, koja je obogaćena reprodukcijama Oljinih slika.
- Tek posle dve, tri godine druženja, shvatio sam da i ona piše pesme. To je bio njen osećaj života, postojanja, srpstva - otkriva naš sagovornik.
Sibirski pesnik je i koautor filmova iz ciklusa "Dim Otadžbine na drugoj obali", o sudbini ruskih emigranata u Jugoslaviji. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja novinara Crne Gore, a redovni je član Petrovske akademije nauka i umetnosti u Sankt Peterburgu.
Govoreći o tradicionalnoj srpsko-ruskoj bliskosti, Ščeglov, za kraj, upozorava:
- Trebalo bi da se potrudimo i ubacimo nešto moderno u naše odnose i veze. Ne možemo stalno prevoditi Desanku, Đuru Jakšića, Nušića i Puškina. Možemo mnogo da učinimo da saznamo više jedni o drugima. Dnevna štampa prenosi samo tragedije, a kako je rekao jedan crnogorski novinar: "Đe je radost"?
Bane Đorđević
Večernje novosti Beograd