Актуально
"ВИЛА ИДОЛА" У БЕОГРАДУ
Међународно песничко вече и промоција тројезичне књиге поезије «ВИЛА ИДОЛА» руског новинара и преводиоца српске књижевности, академика Петровске академије наука и уметности Сергеја Шчеглова. На руском, српском и енглеском! Промоција ће бити одржана у Београду у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији 12 јула 2013. у 20 часова. Водитељ промоције Раде Марковић. Улаз је слободан. Издавачи: „Краснојарскоје Воскресеније“ Краснојарск, „Вахазар“ Москва. Уз сарадњу: Удружење књижевника Србије Београд. Српско-Канадско удружење песника и писаца „Десанка Максимовић“ Торонто. Фонд „Олга Оља Ивањицки“ Београд. Предговор: Срба Игњатовић. Превод на српски: Мирјана Булатовић. Превод на енглески: Стојанка Раденовић-Петковић и Катарина Костић. Књигу осликала: Оља Ивањицки. Уредник: Алексеј Чурилов.
Организатори промоције:
Национална књижевна награда „Златно перо Русије“ Москва
Фонд „Олга Оља Ивањицки“ Београд
„Краснојарскоје Воскресеније“ Краснојарск
Уз сарадњу:
Амбасада Републике Србије у Москви
«ИНТЕРПРЕС» Београд
Удружење новинара Србије
Удружење књижевника Србије
Сибирски државни универзитет у Краснојарску
У СУСРЕТ ПОЕЗИЈИ СЕРГЕЈА ШЧЕГЛОВА
(Предговор)
Није обичај да критичко-рецензентски текстови започињу признањем ове врсте, али ћу свеједно одмах нагласити да сам, читајући Вилу идола Сергеја Шчеглова у преводилачком рукопису Мирјане Булатовић, имао ретко задовољство. Када читамо ваљану поезију, то је оно што свему претходи. Писање о тој поезији потом је рационализација, неизбежно свођење и својеврсно превођење тешко изрецивог доживљаја на рационалан језик тумачења, дескрипције, анализе...
Поезија Сергеја Шчеглова притом је готово парадигма за ознаку словенска школа стиха коју сам склон да користим у недостатку прецизније и боље. Богат, разуђен језик, висока култура у подтексту, ритам и мелодиозност, истанчан смисао за нијансе форме... биле би неке од битнијих ознака те школе. Песник Шчеглов их досеже а преводилац, песникиња Мирјана Булатовић, подразумева као нешто незаобилазно и арбитрарно у авантури преводилачке поетске трансформације.
Исход је потпун: стихови Шчеглова, у преводу, звуче као својеврсни изворник – то јест, као да су зделани на српском.
Наравно, није то само заслуга преводиоца: Сергеј Шчеглов је темељни познавалац српске поезије и српске културе; ово није очито само по спектру његових мотива, већ и по песничкој проницљивости као особеном дару. Његова искуства с бившим југословенским, и поготову српским простором, нису изводи из каквог туристичко-путописног бедекера. Реч је о аутентичним подстицајима и конкретној доживљајној грађи што се, стваралачком алхемијом, воздиже до поетских супстрата и универзалија (у најбољем смислу потоње речи).
Давно је минуло оно време када су, у Београду, Мерешковски и Зинаида Хипиус председавали конгресом руске интелигенције у расејању, Игор Северјанин наступао у тадашњем Официрском дому заједно са поетесом Десанком Максимовић, док је Професорска задруга објављивала прозу Ремизова, А. Белог, Б. Пиљњака, а Београд био центар заграничног руског издаваштва да би, касније, стицајем прилика, тај центар био измештен у Берлин. Избегли бели Руси предавали су у гимназијама и на факултетима, сликали, пројектовали и градили централне управне зграде... Друга и трећа генерација – када је реч о онима који су у Београду, Србији и Југославији остали заувек, кућили се, рађали и подизали децу – срасла је већ са српском културом, а многи су јој дали драгоцени допринос.
Ова тема, код нас, дуго није отварана. У новије време ипак су се појавили поједини написи, студије, па и читаве монографије.
Песнику Сергеју Шчеглову познат је и тај сегмент руско-српске и српско-руске историје, у шта ће се пажљиви читалаци Виле идола лако уверити. Песник, наравно, није историчар ни монограф, он фактима располаже као пшеничним зрневљем или, тачније, златним прахом. Користи их на деликатан начин, као нешто што ту и тамо светлуца, просијава као алем-камен.
Нема у песмама Сергеја Шчеглова нерасудног патоса, овешталих епитета и фраза, пренаглашених исказа. Поменути, нама близак и познат мотивски круг, местимице се скоковито шири, тако да напоредо са споменима Сутомора, Постојинске јаме, Скадарског језера, Проклетија, Калемегдана, Београда, Милутина Бојића, Црњанског, Десанке, Слободана Марковића – да останемо само при овом семантичко-фактографском низу – пуноправно опстоје и они везани за Будимпешту и Франца Листа, Дизелдорф, Рајну и Хајнеа, московске древне улице на којима леже хиљаде палих кадета, Шопена, и незаобилазни Краснојарск.
Прави песник вазда је и завичајник, и космополит. Његова дела су дела истинске љубави, како би рекао песник и деспот српски Стефан Лазаревић (аутор Слова љубве, XV век).
Преплет српско-руских мотива (и обратно) врхуни у вишеделној песми Сусрет умесно стављеној на сам крај Виле идола. Посвећена оцу Василију Тарасјеву, настојатељу руске цркве Свете Тројице у Београду, песма обједињује елементе београдске разгледнице, путописне репортаже, лирског дијалога, неколиких микро-фабула и исказа с највишим претензијама. Зрно игре и зрнце хумора безлобиво обогаћују ту надасве динамичну творевину. Њен Епилог подразумева право на подигнуте акорде, исповедну интиму и лирску персоналност.
Ето рецептуре Шчегловљеве песме која се, разумљиво, не користи из песме у песму у апотекарским дозама нити са каквом математичком правилношћу. Поезија је вазда изненађење, обрт, покадшто и отклон од здраворазумског приступа свету. И у словенској школи стиха правила се уважавају да би била духом, лиризмом и унутарњом оригиналношћу надограђивана. Схема је ту само оквир, скица темеља, што прави песници и те како добро знају.
Последњи епитет Сергеју Шчеглову с разлогом припада. Уз њега иде и наша радост и захвалност што је својим преводима српских песника и књигама из историје српске књижевности и културе придодао посвећеничку лирску сонду уроњену у видокруг овдашњих мотива.
Срба Игњатовић
Београд