Актуально

ПРОЩАНИЕ С ВЕЛИКАНОМ ПОЭЗИИ

Сегодня в Белграде прощаются с легендой сербской и югославской поэзии - Слободаном Ракитичем.

Преминуо Слободан Ракитић

Питање нових језика, преименовањем српског у хрватски, бошњачки или црногорски, није научно, већ политичко питање. Испада да политика није само „вештина могућег“, већ и „вештина немогућег“, говорио је Слободан Ракитић. Сахрана књижевника биће сутра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

У уторак ујутру, првог дана ове 2013. године, после краће болести, у Београду, на Првој хирушкој клиници, преминуо је Слободан Ракитић (1940), један од најзначајнијих српских песника.

Рођен је у Власову, крај Рашке, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду. Једно време студирао је на Медицинском факултету, а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је часописе: „Књижевна реч”, „Савременик” и „Рашка”. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. Био је председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. Председник је Српске књижевне задруге од 2005.

Добитник је, готово, свих наших најугледнијих књижевних награда. За књигу „Тапије у пламену“ награђен је Октобарском наградом града Београда (1990) и наградом „Раде Драинац” (1991). Добитник је „Велике Базјашке повеље” (Темишвар, 1998), дипломе „Златно перо” (Москва, 2005), јубиларне Медаље Удружења књижевника Србије (2006), Вукове награде (2008), Ордена Светог Саве (2010). Песме су му превођене на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски, македонски...

Две београдске издавачке куће: „Рашка школа” и „Просвета”, објавиле су сабране песме Слободана Ракитића, у десет књига: „Светлости рукописа и ране песме” (1), „Рашки напеви” (2), „Свет нам није дом” (3), „Земља на језику” (4), „Душа и спруд” (5), „Потомак, нови потомак” (6), „Основна земља” (7), „Тапије у пламену” (8), „Водена слова” (9) и „Пламен и роса” (10). Центар за културу „Градац”, из Рашке, организовао је, прошле јесени, округли сто о стваралаштву Слободана Ракитића.

Иако се његово дело сабирало, и заокруживало, ништа није указивало на прерани одлазак песника. Био је човек велике енергије, пун идеја, спреман да саслуша саговорнике. Себе је уградио у Српску књижевну задругу, зато што је најстарија, и најважнија кућа књиге, а и зато што је српска, што јој књиге излазе, упркос свему, на ћирилици. Желео је да помогне Задрузи, са својим старим, и новим политичким везама, да се усправи, да настави тамо где су је оставили Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут... Није, нажалост, много урадио, јер данашње политичаре – књига не занима.

Родно Власово Слободана Ракитића, предграђе Рашке, данас је Српска Крајина, према Косову: „Косово и Метохија, као симбол српског историјског постојања и отпора освајачима”, говорио је Ракитић, „заувек је српско. Очување Косова и Метохије у границама Србије – није партијско питање, није европско, није светско питање, иако је то постало, већ је, превасходно, српско питање, и о њему треба да брину српска држава и Српска православна црква. Косово и Метохија, без обзира што су данас окупирани, и одсечени од Србије, најсветији су храм у срцу сваког Србина”.

Болело га је и отцепљење Црне Горе: „Црногорска нација”, био је јасан, „створена је декретом после Другог светског рата, премда су се Црногорци, и после тога, такорећи пола века, највећим делом, осећали као Срби, како се, иначе, осећа и знатан број Црногораца данас. Издвајањем из целине српства, политичким инжењерингом, створена је црногорска нација, а онда се кренуло у преименовање и разарање сопствене националне историје, културе, књижевности и вере”.

Ништа није био блажи ни према оснивању хрватског, бошњачког и црногорског језика: „Питање нових језика, преименовањем српског у хрватски, бошњачки или црногорски, није научно, већ политичко питање. Испада да политика није само „вештина могућег”, већ и „вештина немогућег”. Његош је писао српски, мислио српски, осећао српкси, патио српски. Он није само трагични јунак косовске етике, и косовског завета, онако како су га саздали народни певач, и српски народ у вековима ропства”, објашњава Ракитић.

Шетали смо 1996/97, гутали сузавац 2000, а ништа се није променило. Шта каже Слободан Ракитић: „Нажалост, и после 2.000 године, устоличењем нове власти, нису престали притисци споља, нарочито када је реч о Косову и Метохији, као да се ништа није променило, чиме је српски народ сурово кажњен, а Србија, као држава, понижена. Том понижењу доприноси и сама власт у Србији својом полтронском политиком према Европској унији, НАТО-у, и Америци, пристајући, често, и на оно што се од ње и не тражи”.

И сада, када га више нема, да с њим, за великим гостинским столом, у Српској књижевној задрузи, можемо да попијемо пиће, и разговарамо о новим насловима СКЗ, чујемо његове речи, из песме у прози: „Слово анђелу”: „Анђеле рашки, с очима будним у плавој измаглици, пун сјаја који никада нећу моћи да досегнем, приносим ти на дар своје име, своје срце, своје руке, свој вид, своју тужну главу. Приносим ти будућност којој си ме научио”.

Слободане Ракитићу, знамо, примио те је рашки анђео, и тебе, и твоју тужну главу.

Зоран Радисављевић

По материалам сайта www.politika.rs