Актуально

PUT JEGORA STROGANOVA

Ili kako se neznanac iz Rusije Jegor Stroganov, inače visoki carski oficir, obreo u manastiru Praskvica podno Paštrovićke gore, i jednom rukom sagradio put od obale do sela Čelobrdo, ne prozborivši nijednu reč za deset godina gradnje. Na ulazu u selo Čelobrdo, na zaravni koja «visi» iznad mora u centru Paštrovićke gore, stoji spomen-ploča. I kratak tekst: «Ovaj put od mora do ovog mjesta radeći deset godina, svojim rukama izgradi Jegor Stroganov kaluđer iz Rusije početkom devetnaestog vijeka.» «Zahvalni seljani, godine 1971», stoji u potpisu. Pogleda prikovanog za manastir Praskvica, Miločersku plažu i Sveti Stefan, pitao sam se ko je, zapravo, bio taj čovek. Taj neobični graditelj,jednoruki graditelj,čija je gvozdena volja klesala kameni put povezujući obalu sa morem.

Plemićko poreklo

Negde potkraj osamnaestog veka, na budvansko pristanište, sa nekog od stranih brodova,sišao je po mnogo čemu osoben putnik.Pored toga što je bio jednoruk, nakostrešenih brkova i oštrog pogleda,delovao je kao neko ko je isuviše ozbiljan, i kao neko ko je svoju veliku muku i nesreću pokušavao da sakrije i od sebe samoga.Ali i kao neko ko je i odranije znao za ovaj hram, budući da je njegovo krajnje odredište , ne slučajno odabrano, bio upravo manastir Praskvica iznad Miločera u Paštrovićima.
Igumanu Savi Ljubiši kazao je da je Rus, da je preko Budve stigao ovde s namerom da ostane,živi i radi u manastiru.Napomenuo je i da jedino želi mir. I,naravno, da se zavetovao da do kraja života ćuti.
Starom igumanu Ljubiši koji je dobro znao ruski jezik (budući da je nekoliko godina bio sveštenik na dvoru carice Katarine Druge), nije promaklo njegovo plemićko poreklo, baš kao i to da ovog neobičnog gosta-neznanca pritiska neka velika muka.Naredio je da se za ruskog neznanca odredi posebna soba(tzv.»kamara»), kao i da se njegov zavet ćutanja strogo poštuje.
Ubrzo nakon što se kaluđer smestio, odredio je sebi i zadatak, posao koji se sastojao od povezivanja obale sa selom Čelobrdo kamenim putem. Jednoruki isposnik odlazio je tako svakog jutra da vadi kamen, zida i podziđuje, krčeći metar po metar šume i rastinja...Činio je to, dakle, jednom
rukom, carigradskim maljem , naoružan čeličnom voljom.Tako je malo pomalo nastajala kamena stepenasta staza.Odredio je i dan za odmor, nedeljom i svetim danima ostajao je da se odmara u svojoj sobi, ophrvan mislima i pritisnut tajnom koja mu je razdirala i dušu i telo.
I tako godinama, sa parčetom hleba i tikvom vode odlazio je ovaj neznanac iz daleke Rusije čvrsto rešen da u svojim namerama i istraje.Da putem poveže obalu s Čelobrdom.
U vreme dok je jednoruki Rus strpljivo vadio i stavljao kamen po kamen i gradio put, u smiraj jednog letnjeg dana,u manastir Praskvice pristigao je i jedan mladi monah.Mlad i nasmejan odmah je pristao da stane za pevnicu, na predlog ovdašnjih kaluđera, i da ih svojim opojnim glasom za tili čas oduševi.Kako manastirsku bratiju, tako i starog igumana Ljubišu.

Kćerka jedinica, Jekatarina

Ispričao im je da je monaško ime Jelisej dobio nakon što je postrižen u Kijevskoj lavri.Kazivanju mladog monaha Jeliseja te večeri, u manastirskoj trpezi,prisustvovao je i jednoruki graditelj iz Rusije.Kada je ugledao starca, tek pristiglom mladom monahu na tren kao da su sazuzile oči,, što srećom, niko od prisutnih nije primetio.On će kasnije danima iz svoje kelije , kroz mali otvor, pogledom ispraćati starca kako odlazi na posao koji je sam sebi odredio. Na posao graditelja puta.
Nakon pune četiri godine , pošto je dobro naučio srpski jezik, jednog dana Jelisej se obreo u postelji.Kaluđeri koji su se brinuli o njemu donosili su mu lekovite trave, vidari činili sve što je bilo u njihovoj moći, ali ništa nije pomagalo.Bio je žut kao vosak.Počeo je naglo da kopni i nestaje pred njihovim očima. I tako sve do jednog dana kada je onako žut i iznemogao zatražio da mu zapale sveću i u njegovu keliju dovedu starca Jegora.S molbom da ih ostave same.
I tako, dok je sedeo na rubu postelje posmatrajući izmučeno lice Jelisejevo, lice niz koje su se slivale suze, Jegor kao da je pretrnuo iznenada.Učinilo mu se onako na prvi mah da je prepoznao taj pogled.Pogled mladog monaha Jeliseja. Trenutak docnije Jelisej će umornom rukom skinuti monašku kapu dozvoljavajući svojoj kestenjastoj kosi da se rasplete.Tek tada pojavio se veliki mladež na njegovoj levoj slepočnici. Starcu Jegoru tog časa bilo je sve jasno.Zaridao je držeći jednom rukom monaha Jeliseja kojeg je polako napuštao život. Bila je to, u stvari, njegova kćerka jedinica Jekatarina. Jedinica,ljubimica.
Nedugo zatim «mladi monah» je izdahnuo.
Kaluđeri su se dugo snebivali kada su u liku mladoh monaha spoznali mladu i lepu devojku. Sahranjena je istog dana kada je i umrla, a kaluđeri manastira podno Paštrovićkih gora zavetovali su se kao svetinju čuvati ovu tajnu.

Visoki oficir carske Rusije

Već oronuli starac Jegor nastavio je da gradi put ali bez čežnjivog pogleda svoje kćerke Jekatarine.Naravno, ne prozborivši ni jednu jedinu reč.Radio je još godinu, dve, sve dok na vrhu Čelobrda nije postavio i poslednju kamenu ploču. Put je, dakle, bio gotov,obala povezana sa selom Čelobrdo.Zadati cilj ostvaren,posao završen.Bilo je to negde pred najezdu Francuza 1908. godine.Ubrzo zatim starac je legao u svoju «kamaru» i iz nje više nije izlazio.Jednog jutra našli su ga mrtvog,a već sutradan sahranili uz same temelje manastira Praskvice.Manastira čiji su temelji postavljeni 1050. godine.
Na nadgrobnoj ploči i danas stoji napisano: Jegor Stroganov.
Njegovo ime i danas se spominje pri svakoj službi Božjoj. Kazao mi je Dimitrije Lakić, starešina manastira Praskvice, koji mi je i ispričao ovu priču.
Ipak, Jegor Stroganov nije u grob odneo svoju brižljivo čuvanu tajnu. Predosećajući skori kraj ispovedio se kaluđeru koji je negovao monaha Jeliseja, odnosno Jekatarinu.Ispričao je da je bio visoki oficir carske Rusije, u službi poštovan i cenjen, i nadasve jako zadovoljan svojom prelepom i pametnom kćerko Jekatarinom.Zadovoljstvo i sreću, kako to obično biva, jednog dana, smenila je nesreća.Na jednom oficirskom balu, njegova kćerka Jekatarina zaljubila se u zgodnog oficira.Tačnije, lepog kapetana.Međutim, na tek započetu ljubav različito su gledali zgodni kapetam i zaljubljena devojka. Ona je volela, a kapetan je želeo samo još jednu avanturu i ništa više.Bol nije razdirao samo srce njegove kćerke jedinice već i srce njenog oca Jegora.
I kao što je to tada bio običaj u carskoj Rusiji, braneći svoju i čast svoje kćerke,Jegor je na dvoboj izazvao svog nesuđenog zeta.Prvi je pucao prevrtljivi i na sve spremni kapetan teško ranivši u slabinu i ruku Stroganova. Ali, desna ruka Jegorova nije zadrhtala,kapetan je pao pogođen pravo u srce.
Posle dugog lečenja Jegorova leva ruka je amputirana.I tu, nažalost,nije bio i kraj njegovoj nesreći.Kada se vratio kući nije zatekao svoju jedinicu Jekatarinu.Tražio ju je punih sedam godina, od manastira do manastira. U Sankt Peterburgu ukrcao se na brod koji ga je doveo u Budvu, a nedugo zatim i u manastir Praskvice. U manastir za koji je očigledno znao i od ranije.
Ova čudesna priča o Jegoru,njegovoj mezimici kćerki Jekatarini,i njegovom putu, poslužila je dramskom piscu Vidi Ognjenović da napiše dramu «Jegerov put», koju je kasnije i sama postavila na sceni budvanskog Grad teatra.Bilo je to unazad nekoliko godina.
Glumac Svetozar Cvetković, sadašnji upravnik beogradskog Atelje 212, briljirao je u ulozi Jegora Stroganova.

Jegorov put od obale do Čelobrda iznad Svetog Stefana dugo godina bio je neprohodan. Zarastao u drače i šiblje.Posle novinskih napisa očistio ga je Sretko Lakić,brat Dimitrija,igumana manastira Praskvice. Mnogobrojni ruski turisti koji sve češće borave na ovim prostorima, posle saznanja o neobičnoj sudbini dvoje njihovih sunarodnika,oca i kćerke,Jegora i Jekatarine, u sve većem broju posećuju ovaj manastir, koji je,inače, dugi niz godina unazad pomagala «majka Rusija».

http://www.casopishorizont.com/manastirpraskavica.html

© 2009 С. Щеглов. Все права защищены
Design © 2009 by africaan